Kako od najmlađeg doba vaspitavati decu da odgovore na vršnjačko nasilje?
Ovo pitanje bi preformulisala. Kako od najmlađeg uzrasta vaspitavati decu da nenasilno komuniciraju. Odnosno kako sprečiti da vaše dete postane nasilnik ili žrtva u svetu u kome je nasilje realnost.
Odgovor je jednostavan, ali sam proces socijalizacije složen. Potrebno je kod dece razvijati samopoštovanje, samopouzdanje, učiti ih da kažu NE kada pod pritiskom vršnjaka treba da urade nešto što se kosi sa njihovim potrebama, da vode računa o potrebama drugih, a ne samo svojim. Da poštoju različitosti.Važno je izgraditi odnos poverenja u kome će vam se dete otvoriti i priznati da je žrtva nasilja. Zašto priznati? Zato što se deca žrtve stide toga, smatraju da su oni krivi što ih neko maltretira, zato što se boje da će biti još gore ako se nekome obrate za pomoć
Primerom i razgovorom učite decu da se asertivno ponašaju. Ako u kući gledaju verbalno ili fizičko nasilje, makar ono bilo okrenuto ka nekom van porodice (šefu, komšijama, rođacima) deca će po modelu razviti preduslove da postanu nasilnici (češće) ili žrtve. Decu učite svakodnevno, koristeći knjige, igrice, crtane filmove, tv, pozorišne predstave bezbednom ponašanju, odnosno kako da se zaštite od ugrožavajućih ponašanja i nasilnika. Objasnite im posledice nasilnog ponašanja, odnosno prednosti mirnog rešavanja sukoba.
Deca treba da nauče razliku između šala, prijateljskog zadirkivanja i nasilja. Ako nešto nekome nije smešno to nije šala. Izgovor nasilnika samo sam se šalio nije prihvatljiv. Osnovni kriterijumi za nasilje je neravnoteža moći i ponašanje koje ugrožava fizičku ili psihičku bezbednost ili ličnost drugog.
Kod dece treba razvijati socijalne veštine, naučiti ih da se sklone od napasnika, da se nekom obrate za pomoć, ako moraju da beže da krenu ka ljudima, da ne pokazuju ljutnju, da ignorišu napasnika, a pre svega da uvek postoji rešenje ako se obrate nekom starijem.
- Kada se nasilje ipak dogodi, šta je prvi korak koji roditelji treba da preduzmu?
- Naravno ukazati pomoć i smirite dete ako situacija to zahteva.
- trudite se da mirno saslušate dete ne pokazujući ljutnju, strah, agresiju.
- Ne postavljajte sugestivna pitanja, da bi stekli pravu sliko o događaju.
- Ohrabrite dete da vam sve ispriča, znajte da mu je neprijatno da priča o tome.
- Objasnite detetu da ono nije ni zašta krivo i da je problem u nasilniku, koji ima neki svoj problem.
- Nikako ne rešavajte problem tako što ćete posavetovati dete da uzvrati. Time samo nastavljate lanac nasilja.
- Ne kontaktirajte roditelje drugog deteta dok se ne smirite i ne budete sigurni šta se stvarno desilo.
- Pomozite detetu da usvoji obrasce ponašanja kojima bi se efikasnije zaštitilo.
Problem rešavajte u saradnji sa roditeljima drugog deteta, I nadležnim institucijama,obdaništu, školi I ukoliko je to moguće u u saradnji sa roditeljima drugog deteta. Dobro bi bilo da tim razgovorima prisustvuje I neko neutralan. Ne napadajte drugo dete već mirno pokušajte da razrešite problem, na način koji neće da dovede do ponavljanja iste situacije.
Nekada ako je problem uprkos svim nastojanjima nerešiv, bolje je premestiti dete u bezbedniju sredinu. Objasnite detetu da to nije zbog straha ili potrebe da se pobegne, već zato što “pametniji popušta”, odnosno to je jedino rešenuje u datoj situaciji. Istrajavanje da se dete izbori sa nasilnikom ili nasilnicima posle svih neuspelih pokušaja rešenja problema može biti pogubno po detetovo psihičko zdravlje.
Česti su slučajevi da deca još u predškolskom uzrastu proživljavaju neku vrstu nasilja. Kako ih tada treba savetovati i na koju stranu usmeravati?
Odgovor je isti kao I na prvo pitanje. Od malih nogu decu treba učiti kako da mirno razreše konflikte, da prepoznaju svoja osećanja I kontrolišu ih. Ovaj proces je dugotrajan, i mora biti usklađen sa uzrastom deteta. Što su deca starija to će više razvijati veštine nenasilne komunikacije I stavove da se nasilju treba suprotstaviti. Naravno nikako nasiljem I uvek uz pomoć neke odrasle osobe.
Šta roditelji nikako ne smeju da urade kada im je dete žrtva nasilja?
- Da savetuju dete da uzvrati nasiljem, da mu kažu da je slabić, kmeza, nesposoban. Upravo u takvim situacijama najvažnije je ojačati samopouzdanje detete I otkloniti njegovo osećanje bespomoćnosti.
- da ne preduzmu ništa, misleći da je to prolazna situacija I da će dete tako očvrsnuti. Naprotiv, to je situacija koja može detetu pružiti priliku da postane žrtva nasilnika.
Sve ostalo što biste dodali, a mislite da je važno da naši čitaoci znaju kada je vršnjačko nasilje u pitanju.
Iako teško u savremenom okruženju, neophodno je kod dece razvijati negativne stavove prema nasilju I potrebu da pomognu drugom kada je ugrožen. U vršnjačkom nasiqu obično se biraju povučeni pojedinci. Ako druga deca stanu na stranu “žtrtve” I ne podrže nasilno dete, ono će u većini situacija biti obeshrabreno. Grupa koja se solidariše sa žrtvompruža joj pomoć. Naučite svoju decu da ne postoje neutralni posmatrači da se nasilje ne sme tolerisati. Ako ih učite da “gledaju svoja posla” jednog dana I oni sami mogu postati žrtve nasilje.
Takođe, važno je da roditelji objasne deci da će diveći se I podržavajući “moćne” nasilnike, verovatno vremenom preuzeti njihove obrasce ponašanja. Nasilje nije normalna pojava I nije tačno da je to način na koji mladi funkcionišu. Nasilnici su uvek nasilnici I to se ne može definisati kao uobičajeno, normalno ponašanje. Razvijajući saosećanje za ugrožene mi ćemo naučiti svoju decu da se nasilje ne podrazumeva iako se neki ponašaju na takav način.
I najzad, roditelji, ne pravdajte ponašanje svoje dece lošim društvom. Zapitajte se šta vaše dete privlači tom društvo I zašto ga oni prihvataju. Ne postoji kolektivna odgovornost.
Marina Nadejin Simić psiholog, psihoterapeut