Naime, našla sam nekoliko primera situacija u kojoj se svaki roditelja kad-tad nađe, te bih volela
- za svaku od njih navedemo greške koji roditelji prave
- onda i najbolji način kako da se u toj situaciji postupi.
Primera radi, kada dete ne želi više da ide u školu, ne treba da vičete na njega zbog tog i tog, već da konkretno uradite to i to.
Pre nego što odgovorim na pojedinačna pitanja moram da naglasim da je roditeljstvo težak i izazovan zadatak, ali ako se od ranog detinjstva sa decom izgrađuju odnosi zasnovani na obostranom poštovanju I razumevanju sve je mnogo lakše. Svaki problem koji će se neminovno javiti je u toj situaciji moguće razrešiti. Tri magične reči su ljubav, podrška i postavljanje granica/uvođenje pravila ponašanja. Deca će se boriti protiv granica koje im roditelji nameću ali je važno da one postoje. Pravila ponašanja ili granice su deci putokazi u životu i usmeravaju ih ka procesu sazrevanja i razvoja neophodnih životnih veština. Roditelji moraju da budu svesni da nisu deci drugari, ili vrhovni zapovednici. Kažnjavanje, kriticizam, emocionalna hladnoća, neobraćanje pažnje, ili osećanje nemoći su obrasci ponašanja koji dovode do loših ishoda u vaspitanju
Pokazujte ljubav svom detetu, ali mu postavite granice. Nema pregovora o pravilima koja se tiču zdravlja i bezbednosti deteta. Dete može da odlučuje o nekim manje važnim stvarima, načinu odevanja, frizuri, hobiju, muzici koju sluša, koprišćenju slobodnog vremena. Učite decu da razmišljaju o posledicama svojih odluka i da li će moći da ih prihvate, ako dođe do negativnog ishoda. To je način da dete sazri i postane odgovorno prema sebi, a time i prema drugima. I najvažnije, roditelji imaju moć. Koliko god se nekada osećali bespomoćno morate da se setite da najbolje poznajate svoje dete i da imate mogućnosti i potencijale da pomognete detetu da razreši svoje probleme.
Šta ne treba, odnosno treba uraditi kada:
1) dete popusti u školi, počne da dobija loše ocene
Ne treba:
Kažnjavati, vikati, vređati” ti si nesposoban, lenj, glup…”, “brukaš me”, emocionalno ucenjivati “ne volim te”. To utiče negativno na samopouzdanje deteta I gura ga u još veći problem.
Treba: staloženo razgovarati sa detetom, utvrditi razloge neuspeha, podržati dete u tome da je to trenutni neuspeh, da su roditelji na raspolaganju da pomognu, dogovoriti se o strategiji popravljanja ocena. Nema jedinstvenog recepta, sve zavisi od razloga zbog koga je dete postalo neuspešno. Da li je to nepoznavanje dobrih tehnika učenja, gubitak vere u sebe, doživljaj da je sve to preteško za dete, loša organizacija vremena ili neki drugi razlog koji ne mora da ima veze sa školom. Razgovarajte sa detetom, konsultujte nastavnike, psihologa ili pedagoga škole i uz strpljenje, doslednost i istrajnost rešićete problem.
2) saznate da Vaše dete maltretira ili udara drugu decu
Ne treba:
Vikati, kažnjavati, vređati. Na taj način dajete detetu sliku da agresivno ponašanje jeste dobar način da se razreše problemi.
Treba:
Mirno razgovarati sa detetom, tražiti da objasni šta se dešavalo. Kako se osećao kada je to uradio, da li je imao podršku druge dece, kako bi se on /a osećala da joj se to desi, da li je moglo na neki drugi način da reši problem…. Postupno uvoditi dete u tehnike mirnog razrešavanja sukoba i pokazivati mu načine na koje će dokazati svoje vrednosti i steći status u vršnjačkoj grupi. Razvijati stavove vrednovanja nenasilnog ponašanja I tolerancije. Ovo su opšti saveti, konkretne reakcije roditelja zavise od toga šta je uzrok nasilnog ponašanja deteta. Nekada je to odbrana, postizanje popularnosti, način da se uđe u određenu grupu ili neki individualni problem. Na pr. depresivno raspoloženje I unutrašnja napetost se često u adolescenciji ispoljava kroz agresivnost.
3) dete kaže da više ne želi da ide u školu
Ne treba: reći “moraš da ideš u školu”, “ti nisi normalan, šta ćeš bez škole, gubitnik si”….kažnjavati, pratiti do škole, plakati… Zapamtite imate moć da rešite problem.
Treba:
Smiriti dete ako je uznemireno, razgovarati o razlozima takvog stava, reči da to može da bude jedna mogućnost, i suočiti ga sa drugima mogućnostima. Zavisno od uzrasta, može da se zaposli, da ide u školu vanredno… Onda tražiti od deteta da nabroji koje su prednosti, a koje slabosti ponuđenih rešenja. Sve alternative treba da prođu “test realnosti” Kada na ovaj način detetu smanjite pritisak da “mora” da ide u školu, pokušajte da otkrijete kako je došlo na tu ideju. Ne zaboravite, razgovarajte staloženo I mirno. Ako izgubite strpljenje prekinite privremeno razgovor. Kada otkrijete razloge, moći ćete da pomognete detetu. Razlozi mogu biti: loš uspeh, nasilje koji trpi, osećanje nesigurnosti I neadekvatnosti….
4) dete laže i povlači se u sebe, neće da izađe iz sobe, ne druži se
Ne treba: vršiti pritisak da dete razgovara sa vama, da se druži izlazi, ne treba omolavažavati njegov problem „ to nije ništa, šta ti je, sve smo ti pružili…a ti…“ Ne paničite, niti ga vodite kod lekara, psihologa… dok ne saznate šta se dešava,. Nekada su to normalne faze i deca ih sama prevaziđu.
Treba: pratiti šta se dešava, pustiti dete da to proradi u sebi, diskretno pokazivati brigu i podršku, ponuditi razgovor i pomoć. Možda će detetu trebati vremena da vam se poveri, ali dajte mu malo prostora. Ako primetite da se situacija pogoršava, a dete se i dalje ne otvara, pokušajte iz drugih izvora (škole, drugova…) da saznate da li se nešto dešava. Ako predugo traje, ako dete ne spava , ne jede, zabrinuto je i uplašeno, a ne možete da uspostavite komunikaciju sa njim konsultujte nekog stručnjaka, koji će vas posavetovati kako da se ponašate u odnosu sa detetom.Ne pokazujte strah i brigu, već ljubav i podršku. Neka dete zna da ste tu za njega i ma šta da se dešava ili je uradilo pomoćićete mu.
5) je Vaše dete u konfliktu sa drugim detetom, a roditelj tog deteta se već umešao
Ne treba. Dozvoliti da eskalira sukob, napadati to drugo dete ili roditelja
Treba: Koliko je to moguće mirno razgovarati o situaciji sa roditiljem drugog deteta. Bilo bi dobro da to bude u prisustvu nekog neutralnog, nekog iz škole, vrtića. Vaše dete treba da oseti da se brinete za njega i da ga štitite.Pokušajte da ostanete čvrsti u stavu da se nasiljem ništa ne postiže, koliko je to moguće uvažite i mišljenje druge strane i pokušajte da pronađete obostrano zadovoljavajuće rešenje. Ako to nije moguće gledajte da zaštite svoje dete i uputite ga kako da se zaštiti od deteta sa kojim je u sukobu.
6) dete počne da se divi pogrešnim vrednostima, počne da se ugleda u negativne primere
Ne treba: vređati, grditi, zabranjivati.Time ćete samo dati na vrednosti lošim modelima. Setite se da je zabranjeno voće najslađe.
Treba: polako i strpljivo razvijati suprotne stavove. Ako to nije ugrožavajuće za dete pustite ga da se divi pogrešnim vrednostima. Polemišite sa njim o tome. Koliko je to dobro, šta su prednosti, šta slabosti, kako to deluje na druge ljude. Kako se dete oseća u toj situaciji, šta ga privlači. Koje su druge mogućnosti? Šta je bolje, efikasnije, da li bi se neka dertetu omiljena osoba ponašala na taj način…? Vežite se za popularne ličnosti ili ljude iz okruženja. Ponudite druge modele (uspešne sportiste, humanitarne radnike glumce, muzičare…) i pozitivne vrednosti. Na osnovu razgovora doći ćete do razloga detetovog interesovanja ili okrenutosti tim vrednostima. Deca su sklona esperimentisanju, pa I sa pogrešnim vrednostima. Dozvolite im da, uz vašu pomoć, shvate da su u pitanju pogrešni izbori.
7) dete hoće da ide sa društvom na letovanje, a previše je mlado
Ne treba: podleći pritisku deteta ili zabraniti bez objašnjenja i razgovora
Treba: Preispitajte sebe da li je zaista mlado ili se vi plašite da ga pustite.
Ako je zaista previše mlado ne treba dozvoliti. To je ona granica koja mora da se ispoštuje, jer je u pitanju bezbednost deteta. Objasniti detetu zbog čega još uvek ne može da ide samo na letovanje. Mogući kompromis je da idete u isto mesto gde I dete sa svojim vršnjacima, da bi mogli da ih nadgledate ili da organizuje da odu negde gde bi imali nadzor ( kod rođaka, prijatelja…) Naravno ovo zavisi od godina. Kompromisi su dobri kad aje dete na granici godine kada bi moglo da ide bez vas I kada procenjujete da je odgovorno,nije lakoverno i impulsivno.
8) dete hoće da napusti fakultet
Ne treba: grditi, plakati, paničiti, vređati, odobriti “radi kako hoćeš…”
Treba: razgovarati, pokušati da se sazna razlog takve želje, tražiti da se odloži donošenje odluke, dok se ne razmotre sve alternative. Reakcija roditelja u velikoj meri zavisi i toga dokle je dete stiglo na studijama, koliko je uspešno itd. Ako posle prve godine studija ustanovi da ga to ne interesuje i ako je to dobro promišljena odluka, bolje je dozvoliti promenu fakulteta. Nekada je bolje izgubiti godinu, nego celog života raditi posao koji ne voliš. U svakom slučaju, pružite svom detetu podršku, razmotrite njegove razloge i pokušajte da mu ukažete na sve komponente koje treba da ima u vidu pre nego što donese takvu odluku. Najvažnije je da sklopite dogovor o odlaganju odluke dok se podrobno ne analizira situacija. Nekada je u pitanju prezasićenje, zamor, loša faza koja prođe.
I na kraju, zapamtite ovakve situacije se prevazilaze dobrim odnosima koji ste gradili sa svojom decom, zasnovanim na ravnoteži ljubavi, razumevanja i discipline.